Переподобни Исак Сиријски

O покајању

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику:

као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију;

изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег);

страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима  где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни;

испили су га неуки и постали мудраци.

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

ПРЕПОДОБНИ ИСАК СИРИН

ДА БИ СЕ САЧУВАО ОД ПАДА У ГОРДУ ПРЕЛЕСТ ПОДВИЖНИК МОРА СЕБЕ ГРДИТИ И УКОРАВАТИ

Монах треба да свакодневно издваја део времена за вежбање у самоукоравању. Спочетка када човек тек почне да се вежба, самоукоравање има карактер несвесног механизма тј. изговара се само језиком, без особитог саосећања у срцу, али доцније, мало по мало срце ће почети да саосећа са самопрекорним речима. Напослетку, самоукор ће се изговарати од све душе, уз обилно осећање плача, па ће умањити пред нама и сакрити од нас недостатке и сагрешења ближњих, измирити нас са свима људима и околностима, сабрати по свему свету расејане помисли, упутити их на вршење покајања, подарити нам пажљиву и пуну умилења молитву, одушевити нас и наоружати неодољивом силом трпљења. Самоукоравање има то особито, надасве корисно и тајанствено својство да буди у сећању и таква сагрешења која су била заборављена или на које се није обраћала никаква пажња. Ево једног обрасца самоукоравања:
 "Ја сам црв - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам прах - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам пепел - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам сен - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам ништа - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам сујета - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам лаж - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам грех - Боже чуј, Господи помилуј.
Али, ја сам Твој - Боже чуј, Господи помилуј."
Обрасце самоукоравања имамо у "Ридањима" преподобног Исаије Отшелника и у 20. беседи светог Исака Сирина. Свети Исак, чија књига уопште садржи поуке молитвеним тиховатељима или тихујућим молитвеницима - пустињацима и безмоловницима, дао је овакав наслов својој Беседи: "Беседа која садржи у себи најнужније и најкорисније посведневно напомињање ономе који молитвено самује и тихује у келији својој и хоће да пази једино на се". Светитељ каже: "Неки брат написао је следеће и то је вазда у памети напомињао себи:
"У безумљу си проживео живот свој, о посрамљени и свакога зла достојни човече! сачувај се бар овога дана; окани се дана својих принесених на жртву сујети, лишених добрих дела, а обогаћених рђавим делима! Не распитуј за овај свет ни за стање у њему, ни за калуђере, ни за делатност њихову каква је, ни за подвиг њихов колики је, - не упуштај се у бригу за било шта такво! Тајанствено си изашао из света, постао си мртав ради Христа, - не живи више за свет ни за оно што припада свету, да те сусретне покој и да будеш жив у Христу. Буди спреман и приправан да поднесеш сваку увреду, свако додијавање, и поругу и укор од свију. Прими све то с радошћу као да си ти то заиста и заслужио. Са благодарношћу Богу претрпи сваку болест, сваку невољу и беду од бесова, чију си вољу испуњавао. Мишки трпи сваку нужду и горчину која долази од природе. С надом на Бога поднеси лишавање у односу на телесне потребе јер ће ти се тело ускоро претворити у гној. Све то прихвати добре воље, у нади на Бога не очекујући ни избављења ни утехе од кога другога. Стави на Господа сву бригу своју и у свим искушењима својим осуђуј самога себе као њихова виновника. Немој да те ништа саблазни и не кори никог од оних који те вређају, јер си окусио са забрањеног дрвета и стекао си многе страсти. Радосно прихватај ове горчине; нека те оне колико - толико потресу да би доцније уживао у утеси!
Авај Теби и злосмрадној слави твојој! Ти души својој, препуној свакога греха, ниси поклонио никакве пажње, баш као да је недужна, а друге си осудио и речју и помишљу! Остави ту свињску храну којом си се до сада хранио! Шта ти је стало до других људи, нечисти човече? И како се не стидиш општења с њима кад си безумно проживео свој живот? Ако обратиш на то пажњу те будеш све то памтио, можда ћеш се још и спасти уз помоћ Божју. Ако ли не будеш, онда ћеш отићи у мрачну земљу, у постојбину бесова и злих духова чију си вољу бестидно испуњавао. Ето, све сам ти посведочио! Ако Бог праведно подстакне људе против тебе да ти узврате за додијавање и прекоре што си на њихов рачун помислио и изговорио, онда васиони свет ваља занавек да устане на те. Тога ради престани од сада чинити како си до сада чинио и трпи невоље које Бог попушта на те заузврат!"
Све је то брат напомињао себи свакодневно да би био кадар подносити, са благодарношћу Богу, и душевном коришћу, напасти или невоље кад наиђу. Често се збива да неки тајни и тешки грех наш остане непознат људима и некажњен будући прикривен милосрђем Божјим. Али истовремено, или пак нешто доцније приморани смо да колико - толико пострадамо било услед чије клевете било услед чијег цепидлачења наизглед недужно и случајно. Но савест нам наша збори да то страдамо због тајнога греха. Милосрђе Божје које је својевремено прикрило тај грех, пружа нам средство да се овенчамо венцем невиних страдалаца због претрпљених клевета, а и да се уједно казном очистимо од тајнога греха. Свети Јован Лествичник о томе вели: "Испијај жудно подсмех као воду живота од сваког човека који хоће да те напоји тим леком који чисти од похоте, јер ће се тада у твојој души родити сунце дубоке чистоте и светлост Божја неће напуштати твоје срце... Као што мала ватра смекша велику количину воска, тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједном смекша, заслађује и потпуно искорени. Разматрајући то прославимо промисао Божји, и смиримо се пред Њим". skinuto sa www.Pravednik.cjb.net ::