KNJIGA BOG I ROKENROL MONAH ARSENIJE

"Желесмо слободу, постадосмо робови..."
(цитат из његове књиге "Бог и рокенрол")

U knjizi Bog i rokenrol Monaha Arsenija se upozorava na stetan uticaj rock muzike na duhovnost. 

Бог и рокенролОдломак из књиге ”Бог и рокенрол”

Монаха Арсенија
Књигу можете купити на www.dverisrpske.com

Петак,18. јул 2003.

               Како то зацељује душа, како зараста рана на души? Како неко или нешто може да рани душу, када душа није орган, не зна се где је нити шта је, не може да се опипа, локализује ни ограничи? Али душа ипак постоји, са тим ће свако да се сложи. Од чега је сачињена душа? Пошто душа може бити повређена, значи да постоји, стварна је и жива. Нежива ствар не може бити рањена или повређена, она може бити само оштећена. Рањена душа боли. Нешто боли у грудима и утиче на цело људско биће и тело. Душа је сачињена од некаквог нематеријалног, духовног ткива. Као што тело може бити повређено, исто тако бива и са душом. Постоје мале душевне ране, не много дубоке, које лако пролазе и брзо се заборављају. Постоје и оне које дуже трају и више боле, за чије је исцељење потребно дуже или дуго време. Постоје повреде душе које постају неисцељиве “живе ране” од којих душа пати целог живота, а постоје и она душевна рањавања које она не може да поднесе и од којих душа умире.

             У народу се каже да “време све лечи”. Већина душевних болова временом се или смањују или потпуно пролазе, као што код рањеног тела одмах после повреде долази до згрушавања крви и стварања красте, што штити рану од спољних утицаја и зауставља губитак крви. Затим почиње убрзано стварање младих ћелија везивног ткива које прорастају рану у свим правцима, ствара се нова кожа, крвни судови и нервни завршеци. Напокон стара краста отпада и на месту ране остаје ново румено ткиво, које убрзо постаје као и остали делови тела, или уколико је рана била дубља-ожиљак. Човек није свесно извршио ову акцију, а још мање је тело, само по себи, то могло да зна. Нешто је друго руководило овим процесом, нешто што много боље зна људско тело и његов живот, много боље од самог човека.

             Ток зарастања телесних рана је добро проучен током времена и медицина га солидно познаје јер је могао да се види, прати и испитује, док су, у исто време, повреде и исцељење душе, којима се прилично површно и неуспешно бави савремена психологија и психијатрија, једне од највећих тајни за људски ум. Душа је много осетљивија од тела, зато што је духовно ткиво, од којег је сачињена, много финије и савршеније од ткива коже, лигамената и костију.

             На душу најчешће уопште и не мислимо и готово да смо спремни да кажемо и да тако нешто и не постоји, али када душа заболи или се веома обрадује, онда смо свесни и сигурни да у нама има нешто што је живо, што је истовремено и биће за себе и нераздвојиви део нас. Душа има неки свој живот, скривен од наших чула, али од њеног живота зависи оно што је човеку најважније, много важније од телесног здравља. То је унутрашњи мир, испуњеност, спокој, радост и жеља за животом. Када је душа рањена, све ово бива уздрмано у човеку и ништа више не вреди и не може га утешити, ни добро телесно здравље, ни материјално богатство. Како то зараста рана на души, када смо спремни да кажемо да душа можда и не постоји? Али душа ипак боли и тај бол временом или расте или пролази. Ми не можемо да исцелимо своју душу тек тако, само ако то пожелимо, као што то не можемо да учинимо са телесном раном којој можемо да помогнемо, да евентуално убрзамо, али суштина процеса је ван нашег домашаја. Тако је и са душом.

             Душа је створење, али духовно, бестелесно. У свакој ствари, да би постојала и одржала се, мора да влада унутрашњи склад, хармонија, односно испуњавање духовних законитости. Уколико у материји дође до поремећаја тих законитости, она се или мења или распада. Ако у души дође до поремећаја њеног унутрашњег склада или устројства, душа се мења. У њој постепено настаје хаос, олујни поремећај њене духовне атмосфере. Међутим, душа није ваздух или вода који се сами по себи лако умирују када прође поремећај. Исцељење духовног ткива душе не лечи само време, већ иста она сила која учи и телесне ћелије шта треба да чине одмах након повреде. Због чега та сила може подједнако добро и ефикасно да исцељује и духовне и телесне ране? Зато што је та сила саздала, ни из чега, и дух и материју, због тога та сила врло добро зна како да репарира оно што је већ једном сачинила.

            Каква је разлика између духа и материје? И једно и друго је створено, и једно и друго је творевина, па опет се тако много разликују. Али дубље гледано, разлике у суштини нема. У основи свега је Божанска енергија, Божија љубав. Материја је сабијена, па се може видети и опипати, док је дух прозрачан, али Свети Дух држи и једно и друго. Како нешто што не може да се опипа може да буде повређено и како то исто може да се исцели? Духовно ткиво душе је састављено од некаквих влакана силе, струјања, богоенергетског покрета, који сачињавају испреплетану мрежу у којој се налази душа, као мождано ткиво у мрежи најфинијег везивног ткива. Та душа је као жлезда која лучи живот. Телесне жлезде луче хормоне, најважније супстанце у организму, без којих је животни процес немогућ. Душа лучи духовне хормоне од којих зависи целокупни микрокосмос људског бића. Бог који је створио, једини зна како се лечи душа. Он је њен родитељ и лекар. Хаос и узнемирење духовних сила душе, Он зна како да поврати у склад, Он једини зна како да умири, а то од њега добијамо путем једне посебне акције која се зове молитва.

           Постоји и време када се душа радује. Кажу:”заиграла ми душа”,”заиграло ми у грудима”.Шта то може да “заигра”, да се развесели тако осетно, тако живо, нешто што је бестелесно, нешто у чије постојање нисмо ни посве сигурни? То нису ткива и нерви, то је душа. Она се радује чисто као дете, она “заигра” од радости. О Господе, како да задобијемо што више радости, а што мање бола? Шта се то дешава са духовним силама душе, у њеном духовном ткиву када се она радује? Какав је то процес тада у току? Када је радост присутна у души душе, тада та скривена духовна жлезда лучи више живота, више есенцијалних духовних хормона и живот буја, цвета и доноси плод. Како добавити што више духовне радости својој души, а што мање бола? Па ово питање и јесте суштина свете Православне вере и главни разлог Христовог доласка на земљу: победа и уништење греха, исцељење душе, њено оздрављење, раст, зрење и доносење рода. А њен род јесте врлина која јој даје крила којима она лако пролеће кроз овај живот у телу, и која јој, што је најважније од свега, даје силу да по телесној смрти узлети, безбедно прође кроз поднебесје и сигурно стигне у вечни живот.

ROK MUZIKA

РОК–ЕН–РОЛ МУЗИКА

ИНСТРУМЕНТ У НАМЕТАЊУ АНТИХРИШЋАНСТВА, НАРКОМАНИЈЕ, БЛУДА И НАСИЉА

“За мењање људског понашања не постоји ништа боље
од музике.”
Шу Чинг

Као саставни део уметности, музика је вековима служила за изражавање различитих стања људског духа: љубави, радости, патње, самилости; или је пак служила за узношење људског духа до созерцања (сагледавања) Божанског. Музика је некада била утеха људском духу, а данас је постала средство производње пакла на земљи и оно што нас навикава на пакао.

Велики руски писац Достојевски је говорио да ће лепота Богочовека Христа спасити свет. Предходни XX век је својом богоборном и богоотступничком философијом живота унаказио свет, претворивши га у место где је лепота Богочовека поново разапета. Деценијама је брисана разлика између онога што је лепо и онога што је ружно, те се људи због тога понашају дезоријентисано и хаотично.


Америчка певачица Лујза Чиконе је узела уметничко име Мадона
(тако римокатолици називају Пресвету Богородицу) да би се наругала
највећој светињи Хришћанства. Пошто њене плоче, књиге, филмови
и концерти представљају најгнусније видове изопачености

Скоро смо прославили 2000 година Хришћанства, које је обликовало европску и светску културу. Од 60-тих година XX века до данас, при обликовању планетарне свести, намеће се рок-ен-рол музика. Шта је форсирао рок-ен-рол? Делимичан одговор пружа тумачење самог термина. Израз рок-ен-рол је смислио један диск-џокеј из дискотеке у Кливленду. Тај израз описује два покрета људског тела за време сексуалног оргијања и преузет је из жаргона америчког гета. Рок-ен-рол је више од обичне забаве!

Стање музике у једном друштву је показатељ духовног стања тог друштва. У друштву ће се развијати племенитији и узвишенији карактери уколико је музика мелодична, блага и складна. По мишљењу стародревних мудраца Платона и Конфучија ако је музика варварски ритмична и бучна она ће резултирати неговање грубијана и простачких душа у друштву.

Није свеједно какви се идеали намећу младима преко ове музике, јер то могу бити и позитивни и негативни садржаји.

“Више од два века (од француске револуције, која је у име “слободе, једнакости и братства” однела око милион људских живота) антихришћанске силе на Западу, јавно и тајно, раде на стварању “новог светског поретка”, јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у беловесло срећне грешнике, какве Достојевски описује у “Легенди о Великом Инквизитору” (роман “Браћа Карамазови”). Чим се рок-ен-рол зачео творци “новог светског поретка”, мајстори за испирање мозга све су схватили.



Развратити омладину и то на неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити пасивном и тупом, спречити је да мисли на нешто што није задовољство чула”- “Византијско огледало” 1996.год., бр.4, стр. 32-33.

Само музицирање је (најчешће) мотивисано и усмерено на полно раздраживање свирача и публике. Оно што карактерише “бит – музику” је непрекидно понављање правилних пулсација у комбинацији са скраћеним ритмовима које даје бас-гитариста. Управо је то карактеристично за ритам читаве рок – музике. Зато не изненађује што је Ерик Бардон рекао:

“Повезујем ритам бит – музике са откуцајима срца човека који је у телесном односу са другом особом”.

Менаџер “Ролинг-стоунса” је био најдиректники : “Поп – музика је секс, и то треба да саспете тинејџерима у фацу”.

Ритам бит – музике у “хард –року” делује тако што побуђује најниже инстинкте. У “отровном року” бит делује тако што поспешује реакцију нервног система и мозга на различите халуциногене дроге. “Рђави рок” снажно побуђује инстинкте везане за насиље, убиство и бунт.

Група “Битлс” се сматра оснивачем “сатанског рока”, јер је она 1968.год. снимила ђаволски “Бели албум”, на коме су се први пут појавиле подсвесне поруке за преношење “анти-јеванђеља по сатани”.


Проблемом пагубности рок-музике бавио се отац Архимандрит Лазар Витанијски. Говорећи о “панк-року” он запажа да се “његов циљ састоји у томе да се публика доведе до директног колективног лудила и насиља, вршења злочина и самоубистава. “Панк” садржи настране поступке као што су пљување, шутирање других и скакање на друге, наношење повреда себи и другима. До тог стадијума је дошао рок-ен-рол још 1985. год. Иначе реч “панк” је у Енглеској прво коришћена за проститутке оба пола а касније је добила опште значење “шљам”.

Што се тиче диско – музике она је настала у Њујорку 1973. год., у средини хомосексуалаца овог града. У “Дејли њузу” 1978. год. један чланак је приказао “диско” – феномен : “Пошто су једни од других изоловни заглушујућом музиком и изгубили се у заслепљујућем бљескању лајт-шоуа, они који играју раде све што им падне на напет, без икакве свести о било чему, те изгледа као да свако од њих бесни испред огледала, непрестано вичући : “Ја! Само Ја! Само Ја!”

Антихришћанска компонента рок-музике јасно се огледа у понашању рок музичара. Отац Архимандрит Лазар Витаниски је рекао : ”Занимљиво је то што су сви оснивачи рок-ен-рола били чланови сатанистичке “цркве” или следбеници сатанизма, а већина рок – група је следбеник неке сатанистичке религије. Када је требало да издају нову плочу или да промовишу нови хит, они су се обраћали за помоћ сатанистичким врачарима или врачарама да зачарају те плоче и хитове како би постигли велики успех. По завршетку црномагијског ритуала “освештања”, ти рок-музичари прихватају обавезу да даље шире сатански утицај на оне који ће слушати њихову “музику”.



Елис Купер је јавно изјавио да је склопио споразум са ђаволом и да му је то омогућило да постигне светску славу.

Мик Џегер је више пута за себе изјавио да је – “инкарнација Луцифера”. О томе довољно говоре називи трију његових песама : “Симпатија према ђаволу”, “Њиховим сатанским висостима”, “Заклињање мог брата демона”.

Елтон Џон је изјавио да никада није отпевао ни једну песму која није била написана уз помоћ магије.

Џон Ленон је у време промовисања ђаволског “Белог Албума” изјавио : “Хришћанство ће проћи . Оно ће се смањити и нестати …Ми (“Битлси”) смо сада популарнији од Исуса Христа…”Ако се једно место у песми групе “Битлс” под називом “Револуција бр.9” слуша у обрнутом смеру јасно се чује сатанистичка порука : “Причини ми сексуално задовољство, мртви човече”.

У веома популарној песми групе “Лед цепелин”, “Степенице ка небу” речи треће строфе садрже подсвесну поруку и приликом слушања у обрнутом смеру јасно се чује : “ Ја треба да живим ради сатане”. Када се стих : “ И још има времена да се промени пут којим ви идете”, слуша у обрнутом смеру, чује се : “ Мој мили сатано, нико други ми неће изградити пут”. “ (Лазар Витаниски “Покајање-пут у живот вечни “,Цетиње 1999.год., стр.76-77).



О антихришћанској компоненти рок – музике сликовито сведоче омоти плоча, аудио и видео касета. То су најчешће грозне слике : перверзне или порнографске, сатанске или садистичке, за злим порукама или символима. Често су представљени обрнути троуглови (символ ђавола и адског бездана), пирамиде, пентаграми, хексаграми, црномагијски кругови и бројеви (као што су 666 или обрнуто приказано 999), као и много различитих враџбинских, фалусних и вагиналних символа, сцене са приношења људских жртава, сцене са црних миса и други призори пакла.

Следећа пагубна последица бројних песама поп и рок музике је што младима прикривено или отворено сугеришу коришћење дроге. О томе је самопромовисани краљ ЛСД дроге Тимоти Лири изјавио : “ Особа која тврди…да рок-ен-рол музика охрабрује клинце да узимају дрогу, потпуно је у праву. То је део наше завере…”.

За многе познате рок-музичаре (као што је нпр. Џими Хендрикс) се открило да су наркомани. Неки од њих су због тога долазили у сукоб са законом, а знатан број њих је нестао из живота због уношења превелике дозе наркотика. Нажалост ни домаћи рок - певачи не заостају за иностраним у погледу сугестија за узимање наркотика. Све је већи број домаћих певача који омладину директно позивају на употребу наркотика. Техно-поп дует “Моби Дик” својом песмом “Краљ кокаина” овој тешкој дроги даје легитимитет, изнуђује њену друштвену прихватљивост, а код младих који још нису изградили своје личности чини да дрога постане саставни део помодарства.

Поред земаља развијеног Запада, са проблемом наркоманије све више се суочава и наша земља. Резултати анкете спроведене пре пет година међу 510 ученика VII и VIII разреда, у нишким основним школама, показали су да у узрасту од 13-е до 14-е године скоро 8% (7,96%) већ је пробало, а 4% стално користи опојна средства.

Насиље је наредна пагубна пропратна компонента рок- музике. Многи рок- концерти су често праћени жртвама које страдају због огромног окупљања избезумљене гомиле. Неки млади људи бивају просто изгажени или угушени у гужви, или умиру од прекомерног конзумирања дроге и алкохола.



“Guns’ N‘ Roses” су одржали концерт у Сент Луису. Концерт је завршио правим метежом; 2500 веома љутих обожавалаца повредило је преко 60 особа. Часопис “Rolling Stone” извештавао је да су посетиоци концерта беснели, бацали флаше, ломили седишта, ломили украсно грмље, палили ватру… тако да је морала да интервенише полиција. Ово је само један пример насиља, које се често завршава смрћу, као што се догодило пре више година када је 65 младих људи погинуло за време једног од таквих концерата у Лос Анђелосу.

Насиље није само пропратна компоненета рок-музике, него ова музика служи као средство потпиривања и наметања насилног понашања. О томе сведоче текстови бројних песама или чак називи самих група : у албуму “Hell Awaits” (=Пакао чека) бенд “Slayer” (=”Кољач”) у једној од песама каже : ” Нема очигледног мотива. Једноставно убијај и убијај. Преживи моје бруталне ударце. Прогонићу те до краја”. Маскота групе “Iron Maden” је “Eddy”, мртав човек који убија са великим одушевљењем. Сатаниста и брутални убица Ричард Рамирез изјавио је да је “AC/DC” песма “Ноћно вребало” (“Night Prowler”) постао део његове мотивације да убије 30 људи ! Рекао је да му је песма пружила надахнуће ! Поменута песма садржи стих: “Неће те нико упозорити, нико неће викнути “Напад!” и не можеш осетити челик док ти се не зарије у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало “.

Национални савез цркава је издао студију која је установила постојање директне узрочне везе између насиља у медијима и агресивног понашања у друштву.

Посматрано из хришћанске перспективе нема добрих рок- група. Јер иако је похвално њигово одбијање дрога није за одобравање њихова хедонистичка философија живота. Овде спадају рок-групе “Hammer”, “Vanilla Ice”, “New Kids on the Block” и др. Ове тзв. “добре” рок-групе имају у својим песмама и наступима сексуалне алузије и покрете чланова бенда које код девојчица предтинејџерског узраста побуђују падање у транс и вриштање. То свакако не може да се сврста у побожно понашање. Ове и сличне групе својим сексуалним алузијама нису од помоћи младима да кажу одлучно “НЕ !” необавезној сексуалној култури! Ове групе сугеришу отпор младих људи према хришћанском учењу о моралу. Обзиром на СИДУ и друге болести које се преносе неморалним контактом није безазлена сугестија ових група коју они врше на младу популацију, која их слуша, воли и опонаша.

Православна духовност нас учи да ставимо под знак питања поруке које преносе ове тзв. “добре” групе, јер се у Светом Писму каже : “ Блуд и свака нечистота… да се и не спомињу међу вама” (Ефес. 5,3).

Узимајући у обзир све до сада речено о рок-ен-рол музици јасно је зашто се међу хришћанима рок-музика сврстава у најраспрострањеније грешне разоноде и пороке нашег доба.

Упозоравајући је закључак који су донели рок историчари Seay и Neely у књизи “Степенице ка небу” : “Рок-ен-рол најмоћнија музика коју је свет икада спознао, има за много шта да одговара… то је злочин против уметности и човечности, духа и себе. Али за оне који воле ту музику… моћ рока је нека врста религиозне мистерије саме по себи. “

На следеће питање свим правим Хришћанима одговор је јасан: да ли родитељи треба да подржавају своју децу да слушају добар рок који заговара уздржавање од конзумирање дроге, ако исте те групе крше Божији благослов везан за чедност? У доба када прељуба и блудни начин живота све више зла наноси (путем СИДЕ и др. полних болести и повећаног броја абортуса), могу ли “чист” или “добар” рок бити нешто више од илузије? Утолико пре што и сами рок музичари сматрају да нема “безбедног” (“доброг”) рока. Својевремено је Мик Џегер из “Ролинг Стоунса” приметио : ”Не постоји таква ствар као што је безбедна, породично оријентисана рок-ен-рол песма.”

Многе рок групе су препознатљиве по побуни против устаљених традиционалних вредности и хришћанског морала.



Дејвид Крозби из “Crosby, Stills & Nash” прокоментарисао је у интервјуу за часопис ” Rolling Stone ” : “Сматрам да је једина ствар коју треба обавити – украси им њихову децу…Кад то кажем не мислим на киднаповање. Говорим о промени њиховог вредносног система, који их удаљује од њихових родитеља веома ефикасно (од вердносних система њихових родитеља)”. Овде се, у другој форми, примењује исламска идеја о одузимању деце да би се преваспитавањем претварала у јаничаре. Разлика је у томе што се деца не киднапују већ се на један перфиднији начин отимају – путем наметања вредносног система који се битно разликује и сукобљава са вреносним системом родитеља.

Код нас је манипулативни рецепт откривен када је стигао турбо-фолк, музика за убрзану кретенизацију, у којој више није било ничег осим помаме, и чији је једини циљ новац.



На србском терену творци Новог светског поретка (“испирачи мозга”) су дуго тражили кључ за коначно разбијање омладине преко музике. Рок-ен-рол је био погодан, али само делимично : текстове страних извођача није свако разумео, а бендови са нашег терена се нису уклапали. Коначно решење, међутим, нађено је под називом “турбо-фолк” : најсуровији диско-ритмови, највулгарније турске мелодије, најпровокативнији концерти и ТВ- наступи, речи песама пуне духовне лажи и смрти…” Нпр. Шабан Шаулић пева :

“Ако има пакла, ја ћу тамо бити, Са ђаволом црним коло ћу водити
Коловођа ђаво а на крају ја, Судбина се моја од рођења зна”.

Утицај рок – музике и црквене музике на људско здравље. Овим питањем се бавио руски научник Фотије Шипунов. На основу резултата истраживања он је констатовао : “ Поред тога што рок музика уништава сваку живу ћелију, он је и разара, пошто све ћелије на рок реагују хаотичним кретањем, а звоњење црквених звона их упућује на одређени склад. На екрану звоњење црквених звона је строга линија, иде благо и тече попут таласа. Отисак рок-музике на екрану личи на неконтролисано нанешени потез блатњавом четкицом, обична брљотина…Негативан утицај рока на ћелије чини да се оне крећу на различите стране, међусобно не помажу једна другој, све је у распадању и тако долази до туморних оболења, као што је рак, а могуће и сида…Рок-ен-рол претвара човека у зверолико биће”, резонује Шипунов (Ранко Мандић – “Поп и рок музика у служби Новог светског поретка, сатанизма и наркоманије”- стр.44-45).

За разлику од рок – музике утврђено је да црквена музика, посебно звоњава црквених звона благотворно делује на људско здравље. “У руским лабораторијама помоћу огледа утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбацује бацил куге и вирусе других инфективних оболења… Тако је 12-октавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима као Задонски, Данилов, Стески, на растојању од 7 км стерилисала је све патогене микроорганизме…Истраживана је и околина Јелаховске саборне цркве у време Васкрса. Када је звонило велико звоно- уништаван је вирус грипа. Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ Старе Русије, у таласима су обилазиле рејоне у којима је било лоцирано много већих манастира, цркава- где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала и уништавала” (Р.Мандић, исто, стр.45-46).



За исцелитељско својство (духовне) музике се знало пре Христа. У Старом Завету у првој књизи Самуиловој (16,23) о томе се каже : “ И кад би Дух Божији напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега”. Кад би цару Саулу било лоше слуге његове би говориле : “Да потраже човека који зна ударати у гусле… и олакшаће ти” (I књ. Смуилова 16,16). Шта више, за тада младог Давида су говорили : “ И Господ је с њим”. Давид је од малена као пастир био позван и поучаван да музиком испитује и исцељује људску душу натапајући је Духом Божијим – прво своју а затим свих осталих. Очигледно је да је и сва јеврејска наука о васпитању младих, (записана у Старом Завету) било педагогије врлине и да је та врлина најлакше преношена музиком, којом се деца хране још од мајчине успаванке.

По св.Јовану Златоустом “псалмопој расте заједно са децом, младе позива на разборитост, девственицима даје целомудреност, старима пружа сигурност, грешне позива на покајање” – “да би свим снагама и моћима људи волели Бога и да би се тиме све снаге душе ускладиле”, каже св.Атанасије Велики. (види, јеромонах Јован Ћулибрк “Светигора” бр.101,стр.24).

Није случајност што су сва црквена богослужења изаткана од Псалама и духовне музике.

Свети оци су препоручивали неговање духовних песама, химни и
славословља ради нашег снажења на путу спасења. Св.Максим Исповедник је рекао: “Духовна сладост божанстених песама изражава наладу божанствених блага, која узноси душе чистој и блаженој љубави Бога, и која сугерише још већу мржњу према греху”.

“Нико не може знати како да се влада до смрти, ако не зна шта ће бити с њим после смрти” (св.владика Николај Жички). Зато нас православна духовност учи смислу живота и усмерава трошење животне енергије на богоугодан начин, ради задобијања благодати Светога Духа. То подразумева неговање врлинског живота и борбу са грехом у нама и око нас.

На основу свега што је речено о рок-музици, закључујемо да она није Богонадахнута, иако садржи препознатљив вапај за смислом живота и за љубављу. Све што није иницирано и испуњено Духом Светим не делује умирујуће већ разарајуће. Да би смо испунили наше назначење као боголиких створења, потрбно је да се потрудимо на задобијању благодати Духа Светога и тако испунимо циљ (смисао) живота. Средства за добијање Светога Духа су молитва, пост,добра дела и Свето Причешће. Молитва подразумева и певање духовних песама. Духовна музика облагорођује и храни душу. Многи свети оци су у тренуцима богонадахнућа испевали дивне божанствене химне, славословља и молитве, оставивши нам их као образац за успињање духовном лествицом до таквих висина које узводе у нови живот – еванђелски живот, растерећен робовања греху а обогаћен врлинама.

Врлински живот подразумева правилно (Православно) исповедање вере и добра дела, која ће нам бити залог доброг одговора на Страшном Суду Христовом, да би смо милошћу Божијом наследили Царство Небеско, које је праведницима припремњено од постанка света.
* * *
Ако после свега реченог неко помисли да није толико штетно слушање рок–музике или турбо-фолка нека обрати пажњу на поуку оца Архимандрита Лазара Витанијског својим духовним чедима : “Недопустиво је мислити да Хришћанин, ипак, понекад може да слуша ишта од те музике, бирајући нешто што је наводно “мање опасно” и да у томе ужива. Не ! Не бере се грожђе са трња ! Зло дрво не доноси добре плодове!Дрво, чије корење упија сокове пакленог бездана не може да доноси безопасне и здраве плодове. Може ли Хришћанин понекад ради разноврсности и да би избегао монотонију да општи са ђаволом ? Или да заигра под звуцима исте свирале са демонима?

Нипошто!

Значи, чак, и најмање забављање православног Хришћанина рок културом (и турбо-фолк музиком), јесте издавање своје вере, јавно вређање свог Господа, удаљавање од Њега, пагубна прелест, општење са духовима таме, играње са сатаном!

Што пре исповеди такву грешну забаву и немој са њом више долазити у везу “. (Арх.Лазар Витанијски, исто, стр.79).

Нека би Благи Господ, молитвама своје Пречисте Матере и свих светих помогао свима који трагају за смислом живота и љубављу, да се обрету на животном путу Правде и Истине Божије, без исцрпљујућег лутања у животу овом привременом којим се припремао за живот вечни. Амин.
Благовесник

preporuka za sajt

O Našoj Veb Prezentaciji:

Naš dosadašnji rad blagoslovljen je od strane njegovog preosveštenstva Episkopa kanadskog G.Georgija i Episkopa američkog mitropolije novogračanicke G.Longina. i našeg Sveštenika mr. Gorana Gojkovića, koji je svojim biblijskim lekcijama doprineo obogaćenju našeg sajta. Želja nam je da ponuđeni materijal posluži na duhovnu izgradnju i lično poznavanje Boga kao Spasitelja duša naših i ličnog Prijatelja.
Isus Hristos nam kaže u Blaženstvima, Matej 5:3 „Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko“. Ovaj vebsajt je upravo namenjen siromašnima duhom, onima koji su gladni i žedni pravde Božije ali i duhovne hrane za jačanje duhovnog čoveka u Hristu Isusu Gospodu našem. Koliko treba jedan prosjak da zna da bi pokazao drugom prosjaku gde je našao parče hleba i da podeli s njim?! Bog ne traži ni filizofe ni teologe nego gladno srce za njegovim Svetim Duhom. Tako i vi podelite to parče hleba- www.PrijateljBoziji.com sa vašim prijateljima pa i neprijateljima ako ih imate da bi zadobili Carstvo Božije jer Bog voli sve ljude i Njegova želja je da svaka duša bude spašena.

Misija:

Misija Prijatelj Božiji Fondacije kao nezavisne organizacije je:

• obezbeđenje adekvatne religijske obuke kroz tradicionalne i savremene obrazovne programe
• razvijanje jedinstva različitosti ljudi u Pravoslavnom hrišćanstvu kroz učenja i zajedništvo
  
• pružanje pomoći ljudima u njihovim potrebama: duhovnim, fizičkim i emocionalnim 

Simvol Vere:

Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti,

Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek;

I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;

I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi,

Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.

U jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Amin!

Переподобни Исак Сиријски

O покајању

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику:

као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију;

изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег);

страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима  где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни;

испили су га неуки и постали мудраци.

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

ПРЕПОДОБНИ ИСАК СИРИН

ДА БИ СЕ САЧУВАО ОД ПАДА У ГОРДУ ПРЕЛЕСТ ПОДВИЖНИК МОРА СЕБЕ ГРДИТИ И УКОРАВАТИ

Монах треба да свакодневно издваја део времена за вежбање у самоукоравању. Спочетка када човек тек почне да се вежба, самоукоравање има карактер несвесног механизма тј. изговара се само језиком, без особитог саосећања у срцу, али доцније, мало по мало срце ће почети да саосећа са самопрекорним речима. Напослетку, самоукор ће се изговарати од све душе, уз обилно осећање плача, па ће умањити пред нама и сакрити од нас недостатке и сагрешења ближњих, измирити нас са свима људима и околностима, сабрати по свему свету расејане помисли, упутити их на вршење покајања, подарити нам пажљиву и пуну умилења молитву, одушевити нас и наоружати неодољивом силом трпљења. Самоукоравање има то особито, надасве корисно и тајанствено својство да буди у сећању и таква сагрешења која су била заборављена или на које се није обраћала никаква пажња. Ево једног обрасца самоукоравања:
 "Ја сам црв - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам прах - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам пепел - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам сен - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам ништа - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам сујета - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам лаж - Боже чуј, Господи помилуј.
Ја сам грех - Боже чуј, Господи помилуј.
Али, ја сам Твој - Боже чуј, Господи помилуј."
Обрасце самоукоравања имамо у "Ридањима" преподобног Исаије Отшелника и у 20. беседи светог Исака Сирина. Свети Исак, чија књига уопште садржи поуке молитвеним тиховатељима или тихујућим молитвеницима - пустињацима и безмоловницима, дао је овакав наслов својој Беседи: "Беседа која садржи у себи најнужније и најкорисније посведневно напомињање ономе који молитвено самује и тихује у келији својој и хоће да пази једино на се". Светитељ каже: "Неки брат написао је следеће и то је вазда у памети напомињао себи:
"У безумљу си проживео живот свој, о посрамљени и свакога зла достојни човече! сачувај се бар овога дана; окани се дана својих принесених на жртву сујети, лишених добрих дела, а обогаћених рђавим делима! Не распитуј за овај свет ни за стање у њему, ни за калуђере, ни за делатност њихову каква је, ни за подвиг њихов колики је, - не упуштај се у бригу за било шта такво! Тајанствено си изашао из света, постао си мртав ради Христа, - не живи више за свет ни за оно што припада свету, да те сусретне покој и да будеш жив у Христу. Буди спреман и приправан да поднесеш сваку увреду, свако додијавање, и поругу и укор од свију. Прими све то с радошћу као да си ти то заиста и заслужио. Са благодарношћу Богу претрпи сваку болест, сваку невољу и беду од бесова, чију си вољу испуњавао. Мишки трпи сваку нужду и горчину која долази од природе. С надом на Бога поднеси лишавање у односу на телесне потребе јер ће ти се тело ускоро претворити у гној. Све то прихвати добре воље, у нади на Бога не очекујући ни избављења ни утехе од кога другога. Стави на Господа сву бригу своју и у свим искушењима својим осуђуј самога себе као њихова виновника. Немој да те ништа саблазни и не кори никог од оних који те вређају, јер си окусио са забрањеног дрвета и стекао си многе страсти. Радосно прихватај ове горчине; нека те оне колико - толико потресу да би доцније уживао у утеси!
Авај Теби и злосмрадној слави твојој! Ти души својој, препуној свакога греха, ниси поклонио никакве пажње, баш као да је недужна, а друге си осудио и речју и помишљу! Остави ту свињску храну којом си се до сада хранио! Шта ти је стало до других људи, нечисти човече? И како се не стидиш општења с њима кад си безумно проживео свој живот? Ако обратиш на то пажњу те будеш све то памтио, можда ћеш се још и спасти уз помоћ Божју. Ако ли не будеш, онда ћеш отићи у мрачну земљу, у постојбину бесова и злих духова чију си вољу бестидно испуњавао. Ето, све сам ти посведочио! Ако Бог праведно подстакне људе против тебе да ти узврате за додијавање и прекоре што си на њихов рачун помислио и изговорио, онда васиони свет ваља занавек да устане на те. Тога ради престани од сада чинити како си до сада чинио и трпи невоље које Бог попушта на те заузврат!"
Све је то брат напомињао себи свакодневно да би био кадар подносити, са благодарношћу Богу, и душевном коришћу, напасти или невоље кад наиђу. Често се збива да неки тајни и тешки грех наш остане непознат људима и некажњен будући прикривен милосрђем Божјим. Али истовремено, или пак нешто доцније приморани смо да колико - толико пострадамо било услед чије клевете било услед чијег цепидлачења наизглед недужно и случајно. Но савест нам наша збори да то страдамо због тајнога греха. Милосрђе Божје које је својевремено прикрило тај грех, пружа нам средство да се овенчамо венцем невиних страдалаца због претрпљених клевета, а и да се уједно казном очистимо од тајнога греха. Свети Јован Лествичник о томе вели: "Испијај жудно подсмех као воду живота од сваког човека који хоће да те напоји тим леком који чисти од похоте, јер ће се тада у твојој души родити сунце дубоке чистоте и светлост Божја неће напуштати твоје срце... Као што мала ватра смекша велику количину воска, тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједном смекша, заслађује и потпуно искорени. Разматрајући то прославимо промисао Божји, и смиримо се пред Њим". skinuto sa www.Pravednik.cjb.net ::

Sv.Ava Justin

               ОСНОВНА ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА - БОГОЧОВЕК

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та Истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.

            

              ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ БОГОЧОВЕКОМ.

И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну Истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну Истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у провиђење,

у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другога под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?

Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?

Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свесила, Сва Божанска савршенства Он је снео са неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском.

У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавнијем, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих.

Зашто је Богочовек све и сва у Православљу?

Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштитити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати.

И то стварно не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инословља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство.

Нигде интегралног човека у инословљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колика је бесмислица ''уметност ради уметности'', толико је и бесмислица и ''човек ради човека''. Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега.

Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога.

Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инословљу је само голи човек.

У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква.

Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.

Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме.

Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом-Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. 3.1-3).

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског.

Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели - постали су ђаволи; откинуо се у многоме и човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А када се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола.

То никада није могао, не може, нити ће моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком.Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. У ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Авва Јустин Ћелијски       skinuti sa www.Pravednik.cjb.net ::

1937.

О САБЛАЗНИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Ми још до краја нисмо схватили колике ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући извесну, уистину магијску силу чари и привлачности, и скривајући у себи страшан отров духовног расточења, телевизија стихијски преузима главно место у сваком дому, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не треба ћутке да заобилази телевизију, која по снази утицаја на људску душу остаје апсолутно непревазиђена.

Борба са телевизијом треба да буде један од првих наших задатака. Говоримо ово без преувеличавања, зато што она буквално свакога часа, свакога тренутка утиче на нас у нашем сопственом дому. Читава борба са телевизијом треба да буде изражена у правилном односу према том генијалном савременом проналаску, а тешкоће и сложеност те борбе лежи у томе што морамо да се носимо не са телевизијом као таковом него са бескрајно раслабљеном људском вољом, која у себи напросто не налази снаге да се правовремено отргне од тог изузетно саблажњавајућег и примамљивог задовољства. Овде се треба сетити речи апостола Павла: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Све ми је дозвољено, али ништа не треба да овлада мноме!

Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом потребно је да једном за свагда успоставимо правилан однос према њој, неопходно је са крајњом објективношћу размотрити све што је код ње позитивно, затим разоткрити свеколико њено притајено зло и тек онда почети да се користимо њеним добрим услугама, одбијајући од себе са до краја доследном енергичношћу њен погубни утицај.

Пре свега, треба указати да ниједан проналазак, ниједан механизам и ниједна машина није зло само по себи, будући да нема свеколиког зла. Зло извире искључиво из воље разумног створења, које не испуњава вољу Божју. У таквим проналасцима, напротив, треба гледати печат Божје Премудрости, које је човеку дато да открије у законима природе, те из свег срца узносећи хвалу своме Створитељу. И поред несагледивих размера саблажњивих слика, које промичу ТВ екранима, били бисмо нерасудни када не бисмо уочили и њен позитиван утицај на масе људи, јер управо телевизија помаже да се људи напокон скрасе код својих кућа. Од Првог светског рата до данашњег дана социолози и педагози научно уочавају тежњу човекову да у своје слободно време одлази из куће на улицу у потрази за разонодом. Код куће би практично ноћивали, а никада не би остајали и у слободне часове. Спорт, биоскоп, игранке и беконачне друге забаве, натопљене отровом духовног простачења, све су изводили испод домаћег крова, који је катастрофално, нарочито за децу, почео да губи значење родног гнезда, у коме је дете откривало свој осмишљени поглед на ствари, заодевајући га својом фантазијом, и у коме је уобразиља са љубављу и домаћем намештају придавала живе форме, стварајући читав један свет наивне детиње фантазмагорије. Улица је примала и дете, и оно је, готово од колевке, грубо и жестоко почело да упознаје реалност живота која је растуживала његову душу.

И, ето, телевизија је први пут за неколико деценија почела да их враћа њиховим домовима. Њена улога у великој социјалној промени врло је скромна: она се просто обратила најнижим инстинктима истог тог уличног човека и вратила га је његовом домаћем огњишту само зато да би та иста задовољства и те исте забаве града и улице пренела у његов сопствени дом.

Разуме се да у телевизији као принципу нема ничег високо духовног, али у мору непочинства, саблазни и духовног расточења савременог живота, треба знати хватати се и за сламку, ако постоји и најмања могућност да се нешто употреби на добро.

Пристанимо да признамо тај факт, да телевизија помаже домаћем огњишту, и умећемо да га искористимо за утицај у позитивном смислу. Телевизија крије у себи толику - готово магијску - силу привлачности и очарања, да бисмо, када бисмо је са амвона или катедре громко осудили и категорично одбацили, личили на тољагу која напразно млатара по ваздуху. Најзад, телевизија је кадра да прегледно и исцрпно преноси часове посвећене најразличитијим питањима науке, технике и уметности и тиме подиже ниво образованости гледатељства, наносећи тако велики ударац незнању и полунауци, који су свету вазда доносили само невољу.

Сагледавши ове позитивне стране телевизије, пређимо сада на разматрање њеног утицаја на човекову душу.

Телевизија нас у потпуности отрже од читања. Зашто читати кад се све може видети, па и чути? Зашто се само напрезати када је све већ раније обрађено, прерађено и преноси нам се у довршеном виду, са најситнијим нијансама, које је могуће примати просто седећи без икаквог труда?

Ма како то звучало чудно, иста та телевизија која је кадра да нас пренесе у било који крај света и спусти нас на само дно морско и раствори нам дубине земље која нас уводи у све могуће фабрике и заводе, у забрањене операционе сале, где ми готово заједно са хирурзима узимамо учешћа у најсложенијим операцијама, телевизија уз чију помоћ видимо свет који иначе никада не бисмо могли видети - без обзира на сав тај дијапазон могућности и такву прегледност, чини нас - као никада пре - лењивцима, апатичним, презасићеним знањем, равнодушним и тако, на крају крајева, код нас опет развија незналаштво.

Појаснићемо мало ову мисао.

Приликом читања, у човеку се збива сложени психолошки процес који се, пре свега, састоји у напрезању воље; Да би човек узео књигу и почео да је чита, треба себе да натера да то учини, док на гледање телевизије човек себе не мора да тера. Како год да аутор прецизно описује догађаје, наша уобразиља, вазда ствара своје представе, читав свој свет. Ми као да смо и благодарни аутору што нам је помогао у том невидљивом стваралачком напору. Наша уобразиља важан је део наше душе, извор стваралаштва и смелости, и развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво него и њему самом прибавља радост и неку животну снагу. Телевизија се, пак, нашој уобразиљи не обраћа, за њу нам ова није ни потребна. Све је ту готово све учињено, ми само треба да гледамо и примимо нешто туђе, туђом уобразиљом створена је форма.

Телевизија нас одвикава од способности маштања и чак и од тога да уопште размишљамо. Чини нас духовно лењима, и у своме приватном животу постајемо људи без маште, који угаслим погледом гледају Божији свет и не виде "на свему видивом исписано сведочанство о Невидивоме".

Тако нас телевизија, савим неприметно чини материјалистима који гледају на ствари по природној животној способности да уопште виде, без учествовања у томе духовног погледа, кроз који гледа - душа. Нас све више и више уче да просто гледамо и невидимо, што нас чини сличнима бездиханим идолима, о којима говори у псалмима венценосни Давид: "Имају очи, и не виде; Имају уши, а не чују; Имају ноздрве, а не миришу. Слични ће им бити они што чине дела њихова и сви који се у њих надају". Ако гледамо и не видимо суштину ствари и нити које их везују у истини смо незналице.

О развраћајућем утицају телевизије, већ је много речено, али ми желимо још једном да на њега подсетимо.

Ниједан отац и ниједна мајка не би се одлучили да поведу своју децу у куће са сумњивом репутацијом. Када би им пријатељ предложио да пођу увече да се прошетају најодвратнијим градским квартовима, у којима царују грех и порок, сматрали би то за грубу шалу или би помислили да се човек напио. Али, очеви и мајке часних, добрих православних породица, а зашто лицемерисати! Тек што сте слегнули раменима у одговор на сумњиве предлоге да посетите места аморала у вашем великом граду, већ са читавом својом породицом седате у салон и лаким и безазленим дугметом на телевизору призивате у свој дом, чији су зидови осењени светим иконама, свеколики талог људског друштва: све могуће гангстере, убице, психопате целог света, најневероватије манијаке, трговце белим робљем и гледаћете их без и најмањег зазора савести, као да ништа рђаво не радите. А ваша деца, после таквих представа, викаће у сну, постепено ће постати нервозна, раздражљива, па чак и груба у нечувеном, недопустивом облику; а и ви сами још неколико часова потом нећете моћи да склопите очи од тешког бремена - слика свих видова моралне нечистоте.

Ви оскрвњујете своје душе и душе своје деце, јер се преко чула, вида и слуха, који су органи људске душе, сви ти ликови продиру у њу. Као фотографије, они се таложе у нашој подсвести, оскрвњујући саме дубине душине. Потом, у било ком моменту нашега живота, по још неипитаним законима искварене човекове психе, изненада искрсавају у нејнеочекиванијим тренуцима нашега живота, помрачујући нашу молитву, кварећи наше односе са људима и одузимајући нам животну радост.

Није узалуд Православна црква, знајући какву нам дубоку повреду наноси гледање кипова и слика на којима је оличен грех, 100-тим васељенским правилом Шестог Васељенског Сабора, одржаног у Цариграду, сасвим прецизно и одређено утврдила: "Очи твоје нека гледају што је право и више од свега што се чува, чувај срце своје, зато што из њега извире живот - завештава Премудрост, јер телесна чула лако уносе своје утиске у душу.

Зато саблажњиве представе на дасци или на нечему другом представљени саблажњујући призори кваре ум и производе распаљивање нечистих задовољстава, не дозвољавамо да се представљају на било који начин. Ако се неко дрзне да то ради, нека буде одлучен!".

Какав је то ђавољи подсмех над нама, православним људима! Знајући да се никада не бисмо осмелили да узмемо учешћа у грешним зборовима, он је тако вешто помрачио наш ум, да ми за свој сопствени новац, који смо тешким трудом зарадили, купујемо телевизор и сами у свој дом уводимо трулеж, разврат, убиства, хорор, пропаганду сатанизма и луднице, изгубивши истинску љубав према себи као створењу Божјем пред ђаволом, љубав којом је био тако богат свети пророк Давид, који је много пута и неуморно преклињао Господа, кроз читав свој Псалтир, да га не да на подсмех ђаволу.

Гледајући посредством телевизије све те ужасе порочног живота, потребно је уочити још једну штетну појаву, врло подмукло замаскирану. Треба рећи да у свакодневном животу између душе човекове и самога греха постоји пут, на коме су постављене безбедоносне запреке моралног, животног, психолошког и социјалног карактера, које душа по лености и тромости не одлучује да пређе. Реализам телевизије помаже гледаоцима да све те препреке савладамо без напора, прилази греху постају тако нешто обично, што је већ пређено, па се и сам грех већ може вршити лако и слободно. Тако се може и објаснити велико мноштво најневероватнијих и најнеочекиванијих преступа, којима нису претходили ни најмањи симптоми код њихових починилаца - то што је, на пример, после гледања неког филма, у зору један малишан убио своје родитеље, да не помињемо многе друге примере из полицијских анала.

Који начин борбе бисмо могли да препоручимо?

За почетак би требало уопште рећи да је потребно борити се. И пастир и паственик треба себи неизоставно да ставе у задатак борбу са телевизијом. Најбољи и најпростији начин овде је - продати што пре своје апарате!... Ова мера замислива је и остварива за уистину праведне душе, изабранике Божје, људе за које је највећи циљ у животу - спасење сопствене душе. Још блаженији од оних који то могу да учине, јесу они који још нису купили тај апарат и никада нису осетили и не осећају потребу за њим. Ипак, ми врло добро схватамо да је у том моменту наш први предлог за вођење борбе тврда храна, коју не може прихватити маса наших верника. Телевизија нас је већ исувише спутала, а наша воља тако је слаба и немоћна да ће се мало ко одазвати на први предлог. Томе се не треба чудити - хероја је увек мало. Мученици су увек појединци, праведници вазда усамљеници.

Свима нама обичним Хришћанима, предлажемо да се поново сетимо позитивних квалитета телевизије и нарочито њене моћи да враћа људе њиховим огњиштима... Значи да се за нас сав задатак борбе са штетним утицајем телевизије своди на то да, користећи њене добре стране, истовремено пресецамо сваки њен развраћујући утицај. Ту је потребно испољити снагу воље и успоставити чврсту дисциплину у додиру са тим апаратом, у смислу да у породици нико, осим оца или мајке или неког другог одговорног члана, не би смео да се дотиче телевизора, који треба да стекне статус забрањеног плода. Детету могу бити пуштени само ретки корисни филмови, али претежно као награда за његове успехе и добро понашање.

Биће врло корисно сваки филм пропратити сопственим објашњењем и својим закључцима, ширећи његов дијапазон примерима из историје одговарајућих књижевних дела, свагда се неизоставно ослањајући на светоотачко Предање Православља.

Ономе ко почне ревносно да се бори са штетним утицајем телевизије, Господ ће и Сам показати и друге начине да се заштити од зла.

Током постова можемо поставити себи за правило да или сасвим искључимо тај апарат из мреже или да га све то време држимо подаље.

Митрополит Виталије skinuto sa www.Pravednik.cjb.net ::